Death makes an artist

Nove osobe...

Ustala sam se iz kreveta, hvatala sam se za sve što mi je bilo pri ruci,tražila sam izlaz iz Bolničkog krila, jer se sve počelo sve više i više trest, jedva sam stajala na nogama.... Pogledavala sam okolo, nitko nije reagirao, svi su me samo zbunjeno gledali i smijali mi se...
Kad je Madam nakon nekoliko trenutaka vidjela da sam ustala iz kreveta, potrčala je prema meni, no, uspjela sam joj pobjeć, te sam žurno izašla iz Hogwartsa. Zastala sam, sve se smirilo... Oko mene se provlačila gusta magla kroz koju su padale malene kapi kiše, bilo je jako hladno... U daljini sam uspjela vidjeti neku visoku osobu sa tamnosmeđim plaštem koja mi se sporim koracima sve više i više približavala... Nisam mogla vidjet lice jer je bilo prekriveno kapuljačom na kojoj je bio neki crveni dijamantić zmajeva oblika koji je, što mi se više približavao, više svjetlio, počeo je reagirati i moj lančić te je moj zmaj počeo letjeti oko moje glave, oči su mu svjetlile, na dodir je bio vruć... Okrenula sam se da vidim dali je još netko ovdje s nama na livadi, iza mene je stajala još jedna osoba niskog rasta, gotovo isto obučena kao i prva osoba koja je još uvijek hodala prema meni, samo je imala svjetlozeleni plašt, isto je imala neki zeleni znak na kapuljači koji je ličio na zmiju, no, što mi je bio bliži, kričavozelena boja se sve više i više gasila, dok mi se ta osoba skroz približila taj se znak ugasio, a ta osoba me je čvrsto primila za vrat i govorial hladnim glasom meni neki nepoznati jezik... Pokušavala sam toj osobi odvojit ruke, ali bila sam preslaba... Odjednom me je ta osoba pustila a ja nisam mogla normalno stajati na nogama, vrtilo mi se u glavi... No, odjednom me je ona osoba u smeđem plaštu primila za ruku i odmah sam se osjećala bolje, ali, nakon toga obje osobe su nestale... Ostala sam zbunjena... Što je sad ovo trebalo značit? – mislila sam... Nakon par trenutaka sam čula Lukea kako priča sa nekim njegovim frendom, bili su par metara dalje od mene. Pričali su o metloboju... Nisam mu htjela ništa reći nit mi
se razgovaralo baš s drugim ljudima, zato sam rađe otišla natrag u Hogwarts, da si malo sredim misli... U društvenoj sam srela Roxy, koja je bila iznenađena i zabrinuta... „Što ti je bilo Kosta?“ - upita. „Razgovarat ćemo u spavaonici...“ – odgovorih. Samo je kimnula i otišla sa mnom do spavaonice, gdje me tješila i govorila daa će sve biti u redu, iako je i sama znala da neće....U jednom trenutku, Roxy je - samo nestala! Nisam mogla vjerovat, bila sam zaprepaštena...
„Roxy, di si'“ – dozivala sam ju sa strahom u glasu, ali, nije mi odgovarala, sama tišina... U jednom trenutku samo sam počela bacati stvari okolo, vrištala sam i plakala, već mi je
bilo dosta, osjećala sam sve veću i veću mržnju prema svemu na ovom svijetu, htjela sam samo da me više ne bude na ovom svijetu... Odjednom, moj zmaj je počeo letjeti, a umjesto crvenog sjaja iz očiju, oči su mu sjajile u kričavoj zelenoj boji.... Oko mene su počeli letjeti
neki zeleni duhovi u obliku zmija, koji su hladnim glasom izgovarali imena Janchy, Roxy i Brian.... Sada sam još više bial prestrašena, sva sam se tresla... Znači li to da su mrtvi? – pomislih... Ustala sam se, a duhovi su počeli kružit oko mene, neki u obliku zmija, bili su kričavozeleni... Nakon nekoliko trenutaka su mi se počeli približavati... Odjednom sam osjetila toplinu, bila sam sretna, ništa mi nije falilo, osjećala sam se ispunjeno, kao da su svi moji problemi nestali, nisam mislila na išta, samo sam se prepustila tom divnom osjećaju koji me je sve vieš i više bacao u san... Legla sam na krevet, i nakon nekoliko trenutaka zaspala... Kad sam se, nakon nekoliko sati, probudila, bila sam u nekoj mračnoj i velikoj prostoriji, bio je tu samo krevet, nije bilo ni svjetla ni ničega, samo neki mali prozor... Uplašila sam se, išla sam tražit vrata, ispipivala sam zidove u nadi da ću nešto naći, ali, došla sam do sredine, zapela u rupu i tresnula na pod. Nekoliko trenutaka sam samo ležala, dok nije netko ušetao kroz zid u prostoriju... Nisam ništa vidjela... Ta osoba me uhvatila za noge i počela vuć do drugog kraja prostorije. Ne znam zašto, ali nisam se htjela maknuti, samo sam tu osobu nepomično puštala da me vuče. Kad se zaustavila, kleknula je do mene i sa štapićem obasjala prostoriju. To je bila slatka djevojka prekrasnih zelenih očiju i duge smeđe kose do pola leđa.
„Tko si ti?“ – upitah je.
„Vanessa, drago mi je“ – odgovori mi i pruži ruku. U početku sam bila zbunjena, pa sam tek nakon nekoliko trenutaka i ja njoj pružila ruku uz šta sam rekla - „Ja sam Kosta...“ , no, ona me prekinula rekavši mi – „Da, znam tko si ti, ti si ona šta skuplja duše po svijetu... „. Zastala sam i samo sam ju zbunjeno gledala, bila sam šokirana. „Kaj tako gledaš ko' da prvi put čuješ?“ – upita ona sa smješkom na licu. „Ovaaaj..... ja NE skupljam duše po svijetu!“ – pobijesnila sam. „I ja mislim isto, znaš....“ – reče i pokaže na moj lančić. „Ne, stvarno nisam znala... može li se to ikako spriječiti?“ – upitah je sa strahom u glasu, nakon čeg sam ustala. „;Može, ali kad se završi bitka između vas i nas, ili, između nas i znašvećkoga... Moraš izabrati, ali, razmisli dobro, jer, imaš jaaaaako malo šansi da vratiš Roxy, Janchy i svog oca i staneš s nama se boriti protiv Voldemorta, s tim da i ako pobijediš, sve će se promijeniti, nećeš više vidjeti svoje bližnje, zaboravit ćeš ih.... Ali, kao što kažem, šanse za to su minimalne. Ali, ako izabereš Voldemorta, svi ćemo osim vas, čistokrvnih čarobnjaka umrijeti i nećeš se više nikad osjećati sretno.... samo ćeš htjet ubijat i ubijat, a nećeš imati šta ubiti, jer, nećeš moći ubiti čistokrvne čarobnjake, jer bi to i za tebe značilo smrt... I opet će to nakon nekoliko vremena značit tvoju smrt.... Moraš dobro razmisliti na koju ćeš stranu... Ja ti tu ne mogu puno pomoći....“ – reče ona. Samo sam ju prestrašeno gledala, nisam znala što reći, ovo je bio za mene preveliki šok, sve se tako brzo i naglo dogodilo... „Sada ćemo otići do jednog mjesta, gdje ćeš se morati odlučiti za jednu stranu...“ – rekla je, na što sam ju ja prekinula prestrašeno rekavši – „Ali.... ja nisam spremna!“. No, ona se sam okrenula i prošla kroz zid. Sljedila sam njen primjer i ušla u malu prostoriju obasjana malom kuglicom koja je bila na malom plavom stoliću na sred sobe, u kojoj su letile male zelene kuglice, a na zidovima su bila napisana neka čudna imena, tu i tamo koje normalno ime... A na nekim zidovima su bili nacrtani isti oni duhovi koje sam vidjela u spavaonici, svi su išli u krug jedan za drugim...
„Dolazi 'vamo!“ – rekla je Vanessa, koja je držala kuglu u rukama. Prišla sam joj i upitno je pogledala. „Sada ćeš, ako biraš Voldemorta izvaditi jednu zelenu kuglicu i čuvati je dok sve ne bude gotova, dok se bitka ne završi, ako biraš nas, popit ćeš ovu crvenu tekućinu, ok?“ – upita me. „Ne, nije ok, ovo se sve prebrzo događa, nisam spremna....“. „Kosta, to moraš sad učiniti, nitko neće umjesto tebe, a vremena je sve manje i manje....“ – reče. zastala sam i gledala što da učinim, i, nakon nekoliko trenutaka sam napokon odlučila....

Odlazak....

„Žao mi je, ali nisu ga našli.“ rekao je Dumbledore, na što smo buraz, sestra i ja ostali u nevjerici. „Profesore.....“ - rekoh „...jeste li sigurni?“ Dumbledore je samo kimnuo. „Zna li mama?“ - pitao je moj buraz.
„Zna. Danas treba doći u Hogwarts da se dogovorimo. Vi ste za danas oslobođeni satova, pošto sam siguran da vas je ovo pogodilo. Možda ima još nade, možda je otišao negdje, ili se skriva.... „ –reče Dumbledore. „Nema, nema ga više!“ –vrisnula sam i otrčala u wc, sva uplakana. Jedva sam došla do umivaonika i pogledala se u ogledalo. Osjećala sa se kao da vidim smeće od osobe. Opet sam napravila istu grešku.Pustila sam ga da umre. Ili možda JA donosim smrt samim tim što postojim? Nisam se stigla ni oprostit s njim..... Odjednom sam osjetila užasnu vrućinu i bol u prsima, a i nešto se micalo. Izvukla sam lančić. Zmaju su oči svjetlile, letio je. Pogledala sam se u ogledalo, a iza mene je stajao tata, koji se opet smješio. Sada sam već bila bijesna, previše me je to zbunjivalo... Okrenula sam se, i vidjela u njegovoj ruci mali crveni dijamant, isti kao i kod mog zmaja, sjajio je. Sve više i više.... Odjednom se stvorila neki zeleni bljesak između mene i tate, toliko jak da me je odbacio do zida. Jako sam se udarila, a kad sam pogledala tatu, njemu nije bilo ništa, samo je stajao tamo gdje je i bio. Jedva sam ustala, držala sam se za umivaonik. „Ubuduće koristi ovo.“ – progovorio je i pokazao na moj lančić. Okrenuo se i nestao, a meni se odjednom zacrnilo pred očima, izgubila kontrolu, sve me boljelo. Pala sam..... Nakon nekoliko minuta sam se probudila i vidjela sam blizanke Smith. Mislila sam da će mi se počet smijat, ali nisu. Zlobno su me pogledale, a Jessica je rekla: „Nisi vrijedna nijedne strane.“ . Zbunjeno sam ju pogledala, a Alexis je samo kimnula. Tada su otišle iz wc-a. Nakon nekoliko sati, probudila sam se u bolničkom krilu. Pored mog kreveta su stajale Janchy i Roxy. Janchy je plakala. „Zašto plačeš?Vidiš da sam dobro!“ – rekoh. Ona je samo odmahnula glavom i ostavila pismo pored mene. Zbunjeno sam ju pogledala očekujući objašnjenje. „Zbogom, Kosta!“ – rekla je i snažno me zagrlila, nakon čeg je još više zaplakala. „Kud ideš? Janchy? „ – rekoh. Janchy je samo odmahnula glavom i otrčala prema izlaznim vratima,a kad je došla do njih, okrenula se prema meni i mahnula rukom. Ustala sam se iz kreveta i potrčala prema njoj, ali me Madame Pomfrey čvrsto primila za ruku. „Vratite se u krevet!“ – strogo je rekla. „Ne! Ne idi!“ – vrisnula sam, a Janchy je opet samo mahnula rukom. I ja sam mahnula, a ona je otrčala van. Zaplakala sam i kleknula na pod. „Morate se vratiti u krevet.“ – rekla je Madame. Vratila sam se i rekla Roxy da hoću bit malo sama. Ona je kimnula, a zatim me zagrlila. „Stvarno sorry, moram malo bit sama.“ –rekoh. „Ma ok.“ – rekla je Roxy. Nakon nekoliko trenutaka je otišla, a ja sam uzela pismo i počela čitat. Pisalo je:

Kosta, oprosti, nisam ti mogla to reći, previše me bi me boljeo tvoj izraz lica kada bi čula da odlazim. Ne mogu ti reć ni zašto ni kako, jednostavno ne smijem. Jedino što ti mogu reć jest da se selim. Selim se i u drugu školu, u Beauxbatons. Možda se budemo nekad vidjele kad završimo školu, iako ne vjerujem. Najvjerojatnije se nećemo nikad više vidjet... Mogu ti samo reći da je razlog tome što uskoro možda više neću biti živa... Želim ti poručit samo da izabereš pravu stranu, morala ja umrijeti ili ne. Sada sigurno misliš o čemu se radi, ali to ćeš tek poslije saznati. To je sve što sam ti htjela reći, čuvaj se!

Zbogom......

Janchy.

Nisam mogla vjerovat. Ona odlazi. Još jedna smrt koju JA donosim. Treća smrt. Moja najbolje prijateljica! Tko je sljedeći? Nisam spremna na još jednu smrt, to je previše! Mogu li ju spasiti? Je li već sada umrla? Moram pobjeć, ali kako? Kako kad nas ova Madam nadzire? Trebat ću pomoć... A gdje uopće bježim? Vrtilo mi se milijardu pitanja u glavi na koja nisam imala odgovore. Zaspala sam. Sve je bilo crno, no nešto se vidjelo iz daleka. Bilo je sve bliže i bliže.... Blo je to nešto kao zelena ogromna lopta koja juri prema meni.. Bježala sam od nje, trčala kolko mogu, ali, odjednom se stvorila Janchy ispred mene, smješila se, oči su joj bile crvene i sjajile se. Ali, unatoč tome, nije izgledala zlo. Pogledala sam iza sebe, ona zelena lopta je bila sve bliže i bliže... Taman kad sam htjela zagrlit Janchy, probudila sam se... Pored mene je bio Luke, koji je izgledao uplašeno i zabrinuto.
„Jesi dobro?“ – pitao je.
„Ne baš, malo me glava boli i zlo mi je... „ – odgovorih.
„Sutra će te pustit.“
„Ja bi danas.....“
„Znam. Budemo sutra išli u Hogsmeade.“
„Super! Jedva čekam!“
On se na ovo samo nasmiješio.
„Ovaaaj..... jesi li čuo za Janchy?“
On je samo tužno klonuo glavom. Šutili smo nekoliko trenutaka, ali onda je Luke rekao:
„Aj, vidimo se sutra.“
„Ok.“
„Ok,bok!“
Nakon tog je otišao. Krenula sam opet čitati pismo, pročitala sam ga barem 500 puta. Još uvijek nisam vjerovala da bi se nešto moglo dogoditi Janchy! Odložila sam pismo i legla, pjevajući neke pjesmice. Nakon nekoliko trenutaka, sve se počelo tresti.....

'Vako, nemojte mi stavljat 100000000000000000000000 komentara u kojima piše samo pozz, ili, još gore, samo jedno slovo ili neka slična glupost. Pa hebemu, dođem i vidim 4231930921378092 komentara, a komentirale 3 osobe. To fakat živcira. Ili nešto KOMENTIRAJTE ili nemojte. Svaki komentar koji bude bio samo s jednim slovom ili bude neš bezze pisalo, tipa "Pozz." ili "ubaci me" brišem. To se sve može pametnije napravit, ne?. Dakle, ako ćete komentirat, komentirajte, ali, samo jedan komentar,možda 2 ako ste nešto zaboravili napisat. E pa jebemu nek' ja onda čitam komentar u kojem piše "P". rolleyes

Što se događa?

Dok sam tako trčala prema izlazu, ubrzo sam došla do glavnih vrata Hogwartsa.Otvorila sam ih, ali vani je bila samo tama, i ništa više.Počela sam se bojati, srce mi je sve brže i brže kucalo, sva sam drhtala.Odjednom me je netko snažno primio za ruku, a ja sam se još više uplašila.Okrenula sam se, to je bio moj tata.Izgleao je jako sretno.Zaplakala sam od sreće i zagrilila ga.Ali, nakon nekoliko trenutaka, pala sam kroz njega.Okrenula sam se, nije ga više bilo.Počela sam vikati:“Tata, di si?“Nije odgovarao.Sama tišina.Opet sam se počela bojati.Čuli su se glasovi:“Kosta?“Zatim sam se počela nekontrolirano tresti, sve jače i jače, a glasovi su bili sve glasniji...a ičula sam nečije korake.....Šapnula sam.“Tata?“Ta osoba mi je vratila:“Morate izabrat, Kosta.“Po tom hladnom glasu sam zaključila da to nije moj tata.“Tko si ti?“, rekla sam uplašeno..Ali, nisam ništa čula.Sad asu se glasovi počeli derati, a ja sam se još uvijek tresla..Zažmirila sam i pokrila lice rukama, a kad sam ih opet otvorila, vidjela sam Roxy sa svjetiljkom u ruci, bila je zabrinuta, a ja sam ležala na svom krevetu,pomalo zbunjeno.“Kosta, to je bio samo san.Šta si uopće sanjala?Svašta si govorila u snu,plakala i drhtala,bokte.“Ja sam samo jako zaplakala,uzela svog crvenog medu i počela još jače plakat.“Ti si Slytherinka?Wtf?Otkud ti taj medo?O...m....g.....“.Gurnula je ruku u džep od pelerine i izvadila bijeli rupčić.“Ok,evo ti sad ovaj rupčić,smiri se,budi Slytherinka,bokte!Ajde,tri sata je,moramo se naspavati!“rekla je i zagrlila me.Nakon toga je otišla spavat.I ja sam nakon nekoliko trenutaka legla, ali nisam mogla zaspat.Cijelu noć su mi se vrtila 100 pitanja po glavi: Ko je onaj čovjek?, Je li moj tata živ?, Što da radm?, Što je značilo ono:“Morate izabrati,Kosta.“?, Što se događa.....?...puno, zapravo, previše pitanja na koje ne znam prave odgovore, a bojim se da neću ni znat....Odlučila sam otići do sestrine sobe, da joj kažem svoj san i zašto sam htjela pobjeć, jednostavno moram.....Ustala sam se, stavila medu na krevet i lagano krenula prema sestrinoj sobi.Pokucala sam.Nitko nije odgovarao.Pokucala sam još 3 puta.Opet ništa.Onda sam poživčanila i udarila nogom u vrata svom snagom.Boljelo je.Otvorila mi je sestra.“Dobro, šta oš'?Četiri sata je, šta misliš,šta radimo, možda spavamo?“rekla je živčano,a ja sam ju prekinula rekavši:“Moram s tobom razgovarati,ozbiljno je.“.Zatvorial je vrata i obje smo krenule prema trosjedu u društvenoj.Sjele smo i ja sam joj sve ispričala, zašto sam htjela pobjeć i svoj san.“To je to.“, završila sam priču.“To moramo reć mami,a i burazu.A u vezi one osobe.......hhm,ne znam ko' bi to mogao biti.A možda, viš, Dumbledore zna.Oćemo sutra do njega?Mislim da jedino on zna o kakvoj osobi pričaš,iako ne mora bit, ipak je on samo glupi dedek, nja...." rekla je, na što sam joj ja odgovorila: Ne znam.....ja mislim da trebamo otić' u Odaju.Odma, možda je tata još živ...".Prekinula me je strgogo rekavši: "Ne, mama je rekla da ne se ne miješamo u to, da će Ministarstvo to srediti."."Dobro, koji je tebi?!Zar tebe nije briga za tatu, koji možda umire u odaji!Ako nećeš sa mnom, sama ću!", pobijesnila sam, nakon čega je ušao Snape, koji se razljutio i rekao: "Preglasne ste, stišajte se.A u vezi odlaska Dumbledoreu, to ćete sutra riješiti."No, onda je došao Dumbledore i rekao: "Što se mene tiče,možemo to odmah riješiti.".Stao je nasuprot nas i čekao da jedna od nas nešto kaže.Nakon nekoliko trenutaka, skupila sam hrabrosti i ispričala mu sve u vezi sna.kada sam završila priču, Dumbledore je samo gledao u nas, kao da čeka ostatak priče,a zatim rekao: "Ovako.Sutra dobivam vijesti o tvom ocu.Do tad pričekajte.Doći ćete u moj ured poslije doručka, kada ću znat sve informacije.A sada idite spavat.".Okrenuo se i otišao iz Društvene,a za njim i Snape.Nas dvije smo nekoliko trenutaka samo šutjele, a onda smo se samo ustale i svaka je krenula u svoju sobu.Kada sam došla u svoju sobu, sjela sam kod prozora i gledala kako Roxy spava.Spavala je kao mala beba.Nakon nekoliko minuta, išla sam leć na krevet, no, vidjela sam tatu pored Roxynog kreveta.Smiješio se, kao u snu.Pokušala sam mu prići.Ali, što više sam mu prilazila, to je više nestajao.Zato sam išla da legnem na krevet, a kad sam legla, on je nestao.Mislila sam da ludim.Legla sam, misleći da ću bar malo spavati, ali nisam mogla.Cijelu noć sam samo razmišljala o tati.Tako je došlo jutro.Roxy me je drmnula, misleći da spavam.Ja sam se okrenula i nasmješila joj se.Ubrzo smo sišle u Veliku dvoranu, gdje smo odmah išle sjesti na svoja mjesta.Ona je sjela pored Malfoya, a ja sam nasuprot njih sjela.Pričali smo o Metloboju, no, primjetila sam tatu kako se šeće po Dvorani.Pogledala sam Dumbledora, misleći da je i on vidio isto.No, on je samo pričao sa McGonagallicom."Roxy, vidiš li mog tatu gdje u dvorani?"pitala sam ju, a ona je samo slegla ramenima i rekla: "Ne, ne vidim ga.".To mi je davalo još jedan razlog da sam luda.Stvorila se hrana, i svi smo jeli.Jela sam što brže mogu, i punih usta otrčala do ulaza u Dumbledorov ured.On je došao tek nakon 20 minuta s mojim burazom i sekom.

Sljedeći post za 2 tjedna.idem u Sremske Karlovce,pa na jedan pusti otok,tako da me neće biti dosta dugo....Pa-pa!Oću kokmentare!

Čudna stvarčica....

To je bio dugi zlatni lančić na kojem je bio privjesak u obliku zmaja.Pružio mi ga je i ja sam ga uzela.“Ok,šta bi ovo trebalo bit?“,pitala sam,na što mi je buraz odgovorio:“To si nasljedila od tate.Slične imamo i mi,samo su malo drugačiji.“Zatim je pokazao svoj lančić,jedina razlika je bila u tome što je njegov zmaj bio u ležećem položaju,dok je moj letio.U očima su imali male crvene dijamantiće.“Zanimljivo.I zašto Ann plače?Zbog lančića?“pitala sam podrugljivo.Buraz je na to tužno rekao:“Zato što tate najvjerojatnije više......nema......“Pokrila sam lice rukama i briznula u plač.“Nije još sigurno,ali sve manje i manje vjerujemo da je još živ.To se dogodilo jučer u Odaji tajni.“Nakon što je to rekao,čvrsto me je zagrlio,a s njim i sestra.Pobijesnila sam i odgurnula ih.“Zašto ste mi to tek sad rekli?ja sam cijelo vrijeme mislila da je kod prijatelja dok je on umirao u Odaji!Što je uopće radio tamo i kakve to ima veze s Lukeom?“Buraz je sjeo kraj mene i reko:“Nismo znali kako da ti kažemo,jednostavno nismo mogli.Ovo nije povezano s Lukeom,nešto drugo je,no to sad nije važno.“,na to je sestra dodala:“Mi sad idemo poimoći ostalima da spremimo društvenu za slavlje,ok?“Ja sam odgovorila:“Ok.“Okrenuli se i krenuli da vide jel tko dolazi,no,sestra se okrenula i rekla:“Uvijek nosi taj lančić,samo,ispod odjeće.“.Nakon toga,ja sam otišla u wc,gdje sam se umila i samo sjela pored umivaonika i razmišljala što ću napravit.Odlučila sam pobjeć iz Hogwartsa i otići u Odaju,možda je moj tata još uvije kživ.No,prije toga moram otići u Zabranjenu šumu da uzmem testrala.Mogu ih vidjeti jer sam,kad sam imala 10 god,vidjela kako umire jedan bezjak,koji mi je bio susjed i zvao se Mike.Bio je jako simpatičan,a cure su ga obožavale zbog frćkave plave kose ,koja mu je bila do ramena,i zbog velikih plavih očiju,a i bio je jako visok.Nitko nije ni sumnjao da bi se jednom moglo nešto njemu dogoditi.Jedne večeri smo se moje frendice i ja vraćale prema našoj ulici,i,kad smo došle do moje,pozdravile smo se i ja sam se okrenula prema Mikeovoj kući koja bila velika i imala 3 kata,a na 3. katu neku malu terasu.Ta kuća je imala najveće i najljepše dvorište u kvartu.Sve je okolo bila livada sa svjetovima,a iza kuće je bio bazen.Te večeri,Mike je stajao na terasi i gledao prema dolje.“Hej šta radiš na rubu terase bokte,past ćeš!“viknula sam mu,a on me je samo prazno pogledao.Odjednom se samo lagano srušio s terase.Potrčala sam prema njemu,čučnula,tresla ga i dozivala.Vrištala sam:“Mike,odgovori mi,Mike!“Niej pokazivao ikakav znak da je živ.Otrčala sam u njegovu kuću vrišteći:“Mrtav je,mrtav je!“Zatim je došla njegova mama koja,kad je pogledala kroz prozor odmah istrčala van.Ja sam otišla tražit telefon i nakon nekoliko minuta sam ga našla na nekom malom drvenom stoliću i nazvala hitnu.Ubrzo je došla hitna,a i moja mama,koja mi je rekla da odem doma.Preklinjala sam ju da ostanem,ali ona je i dalje govorila da odem doma.Nevoljko sam otišla.Kad sam se vratila u kuću,otišla sam u sobu,uzela crvenog plišanog medu,sjela u kut i plakala.To mi je bio najgori dan u životu.Nikad si neću oprostit što nisam prije nekog pozvala.Iako su mi svi govorili da nisam kriva,ja si još uvijek tuvim u glavu da sam ja kriva.Nitko niej znao zašto je to učinio,sve je bilo super,tj.sve se činilo super.........Zato želim otići u Odaju,da se ne krivim i za ovo. Tada me je u razmišljanju prekinula Roxy ušavši u wc.“Ok.Sad mi reci koji se vrag događa Kosta,kaj tu radiš!“pitala me,a ja sam joj odgovorila:“Večeras idem.Ne pitaj.“Taman kad je Roxy htjela nešto reć,ja sam se ustala,otišla van iz wc-a i krenula prema svojoj sobi.Legla sam na krevet i počela bezveze crtkarat.Kada se približavala ponoć i svi su legli spavat,iskrala sam se iz sobe i otišla prema Griffyndorskoj društvenoj očekujući da će netko biti izvan nje.Ubrzo sam došla i vidjela Janchy.“Hej Kosta,kako je prošlo s burazerom i sestrom?“pitala je,a ja sam samo pitala.“Di je harry?“,ona je iznenađeno odgovorila:“U Društvenoj,sa dću ti ga pozvat.“,nakon čeg je otišla u Društvenu.Nakon nekoliko minuta su oboje došli:“Hej Kosta,kaj me trebaš?“pitao me,ja sam samo na brzaka rekla:“Tvoj plašt.Brzo.Ne mogu ti reć zašto.Aj please.Brzo!“.Harry je samo otrčo natrag i ubrzo se vratio sa plaštem.Obukla sam ga i otrčala prema izlazu.....

Sljedeći post će biti u srijedu ili u četvrtak!Do tada-pozz!

Dolazak u Hogwarts

Gledala sam u njega i čekala da progovori. Zatim sam pogledala sestru koja je odjurila iz odjeljka, sva uplakana. Vratila sam pogled na buraza, još uvijek iščekujući da nešto kaže.
“Budi poslije večere u društvenoj.“, rekao je, kratko.
“Zašto? Što mi to ne možeš sad reć'?“, upitala sam, na što je samo odmahnuo glavom i otišao za sestrom. “Ajmo.Oblačite pelerine, još malo pa ćemo stići.“, rekla sam i sa svog sjedala uzela crnu pelerinu i na brzinu je obukla, a moj primjer su slijedili Luke i djevojke.
“A šta je ono bilo? Zašto se tvoja sestra rasplakala?“, upitao je Luke, na što sam mu odgovorila zamišljeno. “Ne znam. Jedino što znam jest, da nije u vezi Hermione i Draca.“
“Kako znaš? Znaš da su oboje luuudo zaljubljeni u njih.“, rekla je Janchy, na što je Roxy sarkastično odgovorila. “Da, sigurno plače zbog Draca.“
Vlak se zaustavio i svi smo izašli. Na izlasku smo išli tražit Lukeovog brata Roberta koji će sad na prvu godinu. Nismo ga ni počeli tražiti, već je Vio došla s njim.
Robert je odmah stao pored Lukea i primio ga za ruku. Ličio je na Lukea. Crna kosa mu se spuštala do ramena, a šiške su mu prekrivale lijepe zelene oči. Izgledao je kao da će se svaki tren srušit,jedva je stajao,držao se za Lukeovu ruku,a glava mu je klonula.Sigurna sam da je netko nekakvu kletvu bacio na njega ili je pojeo neki grah sveokusnjak ne baš dobrog okusa.
Zatim je Roxy izvadila gumicu za kosu i iz šale mu zavezala šiške. Vio je odmah pogledala Roxy i zgražala se. “Hej ljudi. Kosta, Hermione te „srdačno“ pozdravlja.“, rekla je, na što sam joj ja odvratila. “Molim?! Ona me pozdravlja?!“
“I rekla je da se sutra nađete.Nešto ti mora reć.“, odgovorila mi je.
“Prokletstvo, svi mi moraju nešto reć'! Što se dovraga događa?! Luke, jel' to povezano s onom tvojom tajnom?“, pobijesnila sam.
“Pa....jedino što ti mogu reć', jest.“, odgovorio mi je Luke, a Janchy ga je odmah upitala. “A s onom Philovom tajnom?“ Luke je na ovo samo zakolutao očima, okrenuo se i otišao s Robertom u Hogwarts. Tad je nastala neugodna tišina koju je poslije Roxy prekinula rekavši. “A da i mi krenemo više? Još malo pa će sve početi!“
“Ok.Ajmo.“, odgovorila je Janchy i krenuli smo. Kad smo ušli u veliku dvoranu, razdvojili smo se. Ja sam ostala s Roxy i svi smo krenuli na svoja mjesta. Čim smo došli do stola, Roxy je odmah krenula prema Dracu da ga zagrli, a ja sam mirno sjela nasuprot njih i uhvatila se igranja zlatnim vilicama i noževima udarajući jedno o drugo. U tom mom igranju je prošao i Dumbledoreov govor, a razvrstavanje se bližilo kraju. Uskoro je došao red na malog Roberta i Roxy me nogom cimnula. Odmah sam obratila pažnju na Roberovo razvrstavanje. Pogledala sam Lukea. Bio je jako uzbuđen i nervozan. Šešir je dugo razmišljao i donio je odluku.
“Gryfindor!“
Luke je bio jako razočaran i tužno je gledao kako mu se brat pridružuje Gryffindorima. Tad je pogledao prema meni, a ja sam samo slegnula ramenima. Zatim je spustio glavu i okrenuo se prema stolu. Roxy je isto to vidjela. Okrenula sam se prema Griffyndorskom stolu da vidim Roberta. On je bio prilično zadovoljan. Odmah se sprijateljio s nekoliko prvašića. Zatim sam se opet se počela igrati vilicom i nožem, a nakon nekoliko minuta sam uzela i Roxyjine. Dok je trajao Dumbledoreov završni govor, počela sam lupkati i po tanjuriću, zbog čega me nekoliko Slytherinaca čudno pogledalo i počelo mi se smijati. Dumbledore je završio svoj govor i ja sam morala vratiti Roxy njezinu vilicu i nož, a ostali su odmah počeli jest ko' životinje. Ja nisam puno jela, već sam razmišljala o onim tajnama ili tajni, nisam sigurna... Kad sam vidjela da su buraz i sestra ustali, pogledala sam Roxy.
“E, odoh ja za burazom i sestrom. Vidimo se kada završim s njima u društvenoj, ok?“, rekla sam, na što je Roxy spremno odgovorila.
“Ok.Pa-pa!“
Krenula sam za sestrom i bratom koji su užurbano hodali. Ubrzo smo svo troje bili u društvenoj.
“Sjedni.“, rekao mi je buraz. „Ovo što ćeš čuti ti neće biti drago.“
“Kao da me briga za Hermionu i Draca.“, rekla sam sarkastično nakon što sam sjela. „Što dovraga uopće cmizdrite za njima, ko' da nemate pametnijeg posla? A i da ne govorim o tome kako će vas biti sram kada budem o svemu ovome pričala za 10 godina.Tako da...“
“Nije o tome riječ,riječ je o nečem drugom...“, prekinuo me buraz, a njega je sestra prekinula plačući. “Molim te, nemoj joj reć'! Molim te!“
No, buraz je gurnuo ruku u džep i izvadio neku čudnu stvarčicu...

Odlazak U Hogwarts

Uzela sam kovčeg i ušla u mamin auto.Zatim su ušli i moj brat i sestra.Staroj je trebalo 100 godina da nas odveze do kolodvora.Kada smo stigli na peron,pozdravili smo se sa starcima.Ušli smo u vlak i razdvojili se.Odmah sam išla tražit di je Hermiona,da bacim koju kletvu na nju.Taman kad sam je našla,došla je Vio koja me je odmah sumnjičavo pogledala.
Ja sam odmah rekla:“Hej Vio,kako si,šta ima?“
Vio:“Ma niš,neš mi je Luke reko al' ti ne smijem reć.......“
Ja:“Jel ono šta mislim da je?“
Vio:“E jesi luda,nema šanse da ti kažem.“
Ja:“Aj pleeeeeaseeeeeeee,reci mi!“
Vio:“Neću ti reć.Gotovo.Nema priče.Reko mi je u povjerenju.“
Ja:“A kakva je,boga ti,ta tajna da MENI ne može reć?!?I zašto si mi uopće rekla ako mi ne smiješ reć?“
Vio:“Eto,takva.Gle,možda će ti on poslije reć o čemu se radi.Ja sam ti rekla zato što te volim mučit.“
Ja:“Aj,častim te s 10 pivoslaca,sam mi reci!“
Vio:“Jebeš 10 pivoslaca,nema šanse da ti kažem.“
Ja:“Aj mooolim te,reci miiiii!“
Vio je samo zakolutala očima i otišla s Kathy koja ju je čekala.Pogledala sam Hermione,ali sam odustala jer se Vio odmah okrenula.Zatim sam otišla tražit Roxy i Janchy i na kraju naišla na blizanke Smith pored kojih sam samo prošla i zakolutala očima.Nakon pet minuta sam naišla Lukea.Srce mi je stalo.Odmah sam ga pozdravila:
Ja:“Hej!“
Luke:“Hej,evo,baš sam te tražio!Pa,kako si,ima šta?“
Ja:“Ma niš nema,super sam,ti?“
Luke:“Me too.Ajmo pronać Janchy i Roxy!Mislim da sam ih negdje vidio,ali sam ih izgubio.“
Ja:“Ok.“
Tražili smo ih negdje 3 min. i onda smo ih našli.
Janchy:“Hej Kosta,hej Luke,aj se pridružite meni i Roxy!“
Luke:“Ok!“
Ja:“Ne!“
Luke:“Kosta?Zaš?!?!?!“
Ja:“Ma niš nije,sam te neš trebam nasamo pitat!“
Janchy:“Ohohooo!“
Ja sam ju sumnjičavo pogledala,a Luke se samo nasmješio.Janchy se vratila i sjela do Roxy.Sad smo napokon Luke i ja imali mira.
Luke:“Pitaj.“
Ja:“Ovak.Kakvu mi to tajnu skrivaš?“
Luke:“Ne mogu ti to sad reć.“
Ja:“Luke..............bolje reci...“
Luke:“Ne mogu.Vio ti je rekla,ne?“
Ja:“Da,rekla mi je,sam joj nemoj reć da sam te pitala i da sam ti rekla da mi je rekla,ok?“
Luke:“Ok.Ali nemoj onda niš ispitivat dok ne dođe vrijeme za to,ok?Reći ću ti,ali tek poslije.“
Ja:“Pa dobro,sam mi reci kad ćeš mi to reći?“
Luke:“Jednom.“
Ja:“Aj please reci kad je to „jednom“?“
Luke:“Ok.............jednom.Ajmo se sad vratit curama.“
Ja:“Neš pozvat nikog muškog?“
Luke:“Ne da mi se.“
Ja:“Ok.Ajmo.“
Vratili smo se curama.Ja sam sjela pored Janchy,a Luke pored Roxy.Janchy me odmah scimala.Ja sam samo zakolutala očima.Tako smo sjedili i pričali oko 2 h dok nije došo moj buraz i reko:
Buraz:“Kosta,dođi vamo!“
Ja:“Marš,ne da mi se.“
Buraz:“Ok,niš od one tajne....“
Ja:“Boli me kurac,poslije ćeš mi reć.Marš.“
Zatim je došla i seka,a ja sam odmah rekla:
Ja:“Marš.Ne da mi se.“
Seka:“Dolazi.“
Ja:“Marš.“
Seka:“Aj pleeeeeeeeeaseeeee.“
Zatim je napravila onaj svoj puppy face i počela cvilit.
Ja:“Evo me.“
Buraz:“Ovak.Moraš nam neš sredit.“
Ja:“Sam da nije neš s Hermione i s Dracom jebote.“
Buraz:“Je.“
Ja.“Ma marš!“
Buraz:“Nemoj ti meni marš.Ovako................“

Sljedeći post najvjerojatnije prekosutra ili u petak.Do tada,pusa!

Početak........

O meni........

Evo,ja sam Kosta Riddle,Slytherinka na 5. god.Najdraži predmeti su mi Obrana od mračnih sila i Letenje.Nabolji profesor mi je Snape.Volim metloboj,rock mjuzu,znajeve i jednoroge,a mrzim školu i ljude koji vole je*at u zdrav mozak.Animagus mi je mačka.Naj prijateljice su mi je Janchy Janna McGonagall i Roxxane Taylor Kaylie Kent,a neprijeteljice su mi blizanke Jessica Marie Smith i Alexis Brittany Smith.Imam i simpu Luke Hudson-a.Hobi mi je slikarstvo i sviranje gitanje.Živim u Londonu.
Moja obitelj:
-Brian Riddle-to mi je stari,on radi u zakutnoj,ima 35 god,neš si je u rodu s Voldemortom,ne znam šta,mrzi Harrya i sve što ima veze s njim
-Sheila Riddle-to mi je stara,radi sa starim u zakutnoj,ima 34 god,opsjednuta zmajevima
-Phile Riddle-braco,ima 16 god.,zaljubljen u Hermione Granger(staaaaaaaaaaaaalno priča o njoj i mrzi kad bacam na nju kletve),mrzi Rona
-Ann Riddle-seka,16 god.,zaljubljena u Draca,mrzi njegovu curu

Evo,ovo je sve.Prvi pravi post ću objavit u ponedjeljak.Ako hoćete u priču,u komentarima ostavite što opširniji opis i ubačeni ste.

<< Arhiva >>

Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

Opis bloga

Likovi

Linkovi

Fun